¹ Imajući, dakle, ovakva obećanja, o ljubazni! Da očistimo sebe od svake poganštine tela i duha, i da tvorimo svetinju u strahu Božijem.

² Primite nas, nikom ne učinismo nažao, nikoga ne pokvarismo, nikoga ne zanesosmo.

³ Ne govorim na osuđenje, jer pre rekoh da ste u srcima našim, da bih s vama i umro i živeo.

⁴ Vrlo slobodno govorim k vama, mnogo se hvalim vama, napunio sam se utehe, izobilan sam radošću pored svih briga naših.

⁵ Jer kad dođosmo u Makedoniju, nikakav mir nemaše telo naše, nego u svemu beše u nevolji: spolja borbe, iznutra strah.

⁶ Ali Bog, koji teši ponižene, uteši nas dolaskom Titovim.

⁷ A ne samo dolaskom njegovim, nego i utehom kojom se on uteši za vas kazujući vašu želju, vaše plakanje, vaše stradanje za mene, tako da se još većma obradovah.

⁸ Jer ako sam vas i ražalio poslanicom, ne kajem se, ako se i bejah raskajao: jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ražali vas.

⁹ Ali se sad radujem, ne što biste žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje: jer se ožalostiste po Bogu, da od nas ni u čemu ne štetujete.

¹⁰ Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nikada ne kaje; a žalost ovog sveta smrt donosi.

¹¹ Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje među vama? Kakvo pravdanje, kakvu nepovoljnost, kakav strah, kakvu želju, kakvu revnost, kakvu osvetu? U svemu pokazaste se da ste čisti u delu.

¹² Jer ako vam i pisah, ne ovog radi koji je skrivio, niti onog radi kome je krivo učinjeno, nego da se pokaže među vama staranje naše za vas pred Bogom.

¹³ Zato se utešismo utehom vašom; a još se većma obradovasmo radosti Titovoj, jer vi svi umiriste duh njegov.

¹⁴ Jer što sam mu se za vas pohvalio, nisam se posramio; nego kako je sve istina što govorismo vama, tako i pohvala naša k Titu istinita bi.

¹⁵ I srce je njegovo puno ljubavi k vama kad se opominje poslušanja svih vas, kako ste ga sa strahom i drhtanjem primili.

¹⁶ Radujem se, dakle, što se u svemu smem osloniti na vas.