¹ Ovo pak sudih u sebi da opet ne dođem k vama u žalosti.

² Jer ako ja činim žalost vama, ko je koji će mene veseliti osim onog koji prima žalost od mene?

³ I pisah vam ovo isto, da kad dođem ne primim žalost na žalost, a za koje bi valjalo da se veselim nadajući se na sve vas da je moja radost svih vas.

⁴ Jer od brige mnoge i tuge srca napisah vam s mnogim suzama, ne da biste se ožalostili nego da biste poznali ljubav koju imam izobilno k vama.

⁵ Ako li je ko mene ražalio, ne ražali mene, do nekoliko, da ne otežam svima vama.

⁶ Jer je dovoljno takvome kar ovaj od mnogih.

⁷ Zato vi, nasuprot, većma da opraštate i tešite, da takav kako ne padne u preveliku žalost.

⁸ Zato vas molim, utvrdite k njemu ljubav.

⁹ Jer vam zato i pisah, da poznam poštenje vaše jeste li u svačemu poslušni.

¹⁰ A kome vi šta oprostite onom opraštam i ja; jer ja ako šta kome oprostih, oprostih mu vas radi mesto Isusa Hrista,

¹¹ Da nas ne prevari sotona; jer znamo šta on misli.

¹² A kad dođoh u Troadu da propovedam jevanđelje Hristovo, i otvoriše mi se vrata u Gospodu,

¹³ Ne imadoh mira u duhu svom, ne našavši Tita, brata svog; nego oprostivši se s njima iziđoh u Makedoniju.

¹⁴ Ali hvala Bogu koji svagda nama daje pobedu u Hristu Isusu, i kroz nas javlja miris poznanja svog na svakom mestu.

¹⁵ Jer smo mi Hristov miris Bogu i među onima koji se spasavaju i koji ginu:

¹⁶ Jednima dakle miris smrtni za smrt, a drugima miris životni za život. I za ovo ko je vredan?

¹⁷ Jer mi nismo kao mnogi koji nečisto propovedaju reč Božiju, nego iz čistote, i kao iz Boga, pred Bogom, u Hristu govorimo.