¹ A Pavle pogledavši na skupštinu reče: Ljudi braćo! Ja sa svom dobrom savesti živeh pred Bogom do samog ovog dana.

² A poglavar sveštenički Ananija zapovedi onima što stajahu kod njega da ga biju po ustima.

³ Tada mu reče Pavle: Tebe će Bog biti, zide okrečeni! I ti sediš te mi sudiš po zakonu, a prestupajući zakon zapovedaš da me biju.

⁴ A oni što stajahu naokolo rekoše: Zar psuješ Božjeg poglavara svešteničkog?

⁵ A Pavle reče: Ne znadoh, braćo, da je poglavar sveštenički, jer stoji napisano: Starešini naroda svog da ne govoriš ružno.

⁶ A znajući Pavle da je jedan deo sadukeja a drugi fariseja povika na skupštini: Ljudi braćo! Ja sam farisej i sin farisejev: za nadu i za vaskrsenje iz mrtvih doveden sam na sud.

⁷ A kad on ovo reče, postade raspra među sadukejima i farisejima, i razdeli se narod.

⁸ Jer sadukeji govore da nema vaskrsenja, ni anđela ni duha; a fariseji priznaju oboje.

⁹ I postade velika vika, i ustavši književnici od strane farisejske prepirahu se među sobom govoreći: Nikakvo zlo ne nalazimo na ovom čoveku; ako li mu govori duh ili anđeo, da se ne suprotimo Bogu.

¹⁰ A kad posta raspra velika, pobojavši se vojvoda da Pavla ne raskinu, zapovedi da siđu vojnici i da ga otmu između njih, i da ga odvedu u logor.

¹¹ A onu noć stade Gospod pred njega i reče: Ne boj se, Pavle, jer kao što si svedočio za mene u Jerusalimu, tako ti valja i u Rimu svedočiti.

¹² A kad bi dan, učiniše neki od Jevreja veće i zakleše se govoreći da neće ni jesti ni piti dokle ne ubiju Pavla.

¹³ A beše ih više od četrdeset koji ovu kletvu učiniše.

¹⁴ Ovi pristupivši ka glavarima svešteničkim i starešinama, rekoše: Kletvom zaklesmo se da nećemo ništa okusiti dok ne ubijemo Pavla;

¹⁵ Sad dakle vi sa saborom kažite vojvodi da ga sutra svede k vama, kao da biste hteli doznati bolje za njega; a mi smo gotovi da ga ubijemo pre nego se on približi.

¹⁶ A sin sestre Pavlove čuvši ovu zasedu dođe i uđe u logor i kaza Pavlu.

¹⁷ A Pavle dozvavši jednog od kapetana reče: Ovo momče odvedi k vojvodi, jer ima nešto da mu kaže.

¹⁸ A on ga uze i dovede k vojvodi, i reče: Sužanj Pavle dozva me i zamoli da ovo momče dovedem k tebi koje ima nešto da ti govori.

¹⁹ A vojvoda uzevši ga za ruku, i otišavši nasamo, pitaše ga: Šta je što imaš da mi kažeš?

²⁰ A ono reče: Jevreji dogovoriše se da te zamole da sutra svedeš Pavla k njima na skupštinu, kao da bi hteli bolje ispitati za njega;

²¹ Ali ti ih nemoj poslušati, jer ga čekaju od njih više od četrdeset ljudi koji su se zakleli da neće ni jesti ni piti dokle ga ne ubiju; i sad su gotovi, i čekaju tvoje obećanje.

²² A vojvoda onda otpusti momče zapovedivši mu: Nikom ne kazuj da si mi ovo javio.

²³ I dozvavši dvojicu od kapetana reče: Pripravite mi dvesta vojnika da idu do Ćesarije, i sedamdeset konjika i dvesta strelaca, po trećem satu noći.

²⁴ I neka dovedu konje da posade Pavla, i da ga prate do Filiksa sudije.

²⁵ I napisa poslanicu u kojoj ovako govoraše:

²⁶ Od Klaudija Lisije čestitom Filiksu pozdravlje.

²⁷ Čoveka ovog uhvatiše Jevreji i hteše da ga ubiju; ja pak dođoh s vojnicima i oteh ga doznavši da je Rimljanin.

²⁸ I želeći doznati uzrok za koji ga krive svedoh ga na njihovu skupštinu.

²⁹ Tada nađoh da ga krive za pitanja zakona njihovog, a da nema nikakve krivice koja zaslužuje smrt ili okove.

³⁰ I doznavši ja ugovor jevrejski o glavi ovog čoveka odmah ga poslah k tebi zapovedivši i suparnicima njegovim da pred tobom kažu šta imaju na nj. Zdrav budi!

³¹ A vojnici onda, kao što im se zapovedi, uzeše Pavla i odvedoše ga noću u Antipatridu.

³² A sutradan ostavivši konjike da idu s njim, vratiše se u logor.

³³ A oni došavši u Ćesariju, predaše poslanicu sudiji i izvedoše Pavla preda nj.

³⁴ A sudija pročitavši poslanicu zapita odakle je; i doznavši da je iz Kilikije

³⁵ Reče: Ispitaću te kad suparnici tvoji dođu. I zapovedi da ga čuvaju u dvoru Irodovom.