¹ Ljudi, braćo i očevi! Čujte sad moj odgovor k vama.

² A kad čuše da im jevrejskim jezikom progovori, još veća tišina posta. I reče:

³ Ja sam čovek Jevrejin, koji sam rođen u Tarsu kilikijskom, i odgajen u ovom gradu kod nogu Gamaliilovih, naučen upravo otačkom zakonu, i bejah revnitelj Božji kao što ste vi svi danas.

⁴ Ja ovaj put gonih do same smrti, vezujući i predajući u tamnicu i ljude i žene,

⁵ Kao što mi svedoči i poglavar sveštenički i sve starešine; od kojih i poslanice primih na braću koja žive u Damasku; i iđah da dovedem one što behu onamo svezane u Jerusalim da se muče.

⁶ A kad iđah i približih se k Damasku, dogodi mi se oko podne da me ujedanput obasja velika svetlost s neba.

⁷ I padoh na zemlju, i čuh glas, koji mi govori: Savle! Savle! Zašto me goniš?

⁸ A ja odgovorih: Ko si Ti, Gospode? A On mi reče: Ja sam Isus Nazarećanin, kog ti goniš.

⁹ A koji behu sa mnom videše svetlost i uplašiše se; ali ne čuše glas koji mi govoraše.

¹⁰ A ja rekoh: Šta ću činiti, Gospode? A Gospod mi reče: Ustani i idi u Damask, i tamo će ti se kazati za sve šta ti je određeno da činiš.

¹¹ I kad obnevideh od silne svetlosti one, vođahu me za ruku oni koji behu sa mnom, i dođoh u Damask.

¹² A neki Ananija, čovek pobožan po zakonu, posvedočen od sviju Jevreja koji žive u Damasku,

¹³ Došavši k meni stade i reče mi: Savle brate! Progledaj. I ja u taj čas pogledah na nj.

¹⁴ A on mi reče: Bog otaca naših izabra te da poznaš volju Njegovu, i da vidiš pravednika, i da čuješ glas iz usta Njegovih:

¹⁵ Da Mu budeš svedok pred svim ljudima za ovo što si video i čuo.

¹⁶ I sad šta oklevaš? Ustani i krsti se, i operi se od greha svojih, prizvavši ime Gospoda Isusa.

¹⁷ A dogodi se, kad se vratih u Jerusalim i moljah se u crkvi Bogu, da postadoh izvan sebe,

¹⁸ I videh Ga gde mi govori: Pohitaj te izađi iz Jerusalima, jer neće primiti svedočanstvo tvoje za mene.

¹⁹ I ja rekoh: Gospode! Sami znadu da sam ja metao u tamnice i bio po zbornicama one koji Te veruju.

²⁰ I kad se prolivaše krv Stefana svedoka Tvog, i ja stajah i pristajah na smrt njegovu, i čuvah haljine onih koji ga ubijaju.

²¹ I reče mi: Idi, jer ću ja daleko da te pošaljem u neznabošce.

²² A oni ga slušahu do ove reči, pa podigoše glas svoj govoreći: Uzmi sa zemlje takvog; jer ne treba da živi.

²³ A kad oni vikahu i zbacivahu haljine i bacahu prah u nebo,

²⁴ Zapovedi vojvoda da ga odvedu u logor, i reče da ga bojem ispitaju da dozna za kakvu krivicu tako vikahu na nj.

²⁵ I kad ga pritegoše uzicama, reče Pavle kapetanu, koji stajaše onde: Zar vi možete biti čoveka Rimljanina, i još bez suda?

²⁶ A kad ču kapetan, pristupi k vojvodi i kaza govoreći: Gledaj šta ćeš činiti; jer je ovaj čovek Rimljanin.

²⁷ A vojvoda pristupivši reče mu: Kaži mi jesi li ti Rimljanin? A on reče: Da.

²⁸ A vojvoda odgovori: Ja sam za veliku cenu ime ovog građanstva dobio. A Pavle reče: A ja sam se i rodio s njime.

²⁹ Onda odstupiše odmah od njega oni što hteše da ga ispituju; a vojvoda se uplaši kad razume da je Rimljanin i što ga beše svezao.

³⁰ A sutradan, želeći doznati istinu zašto ga tuže Jevreji, pusti ga iz okova, i zapovedi da dođu glavari sveštenički i sav sabor njihov; i svedavši Pavla postavi ga pred njima.