¹ Beše pak jedan bolesnik, Lazar iz Vitanije iz sela Marije i Marte, sestre njene.

² (A Marija, koje brat Lazar bolovaše, beše ona što pomaza Gospoda mirom i otre noge Njegove svojom kosom.)

³ Onda poslaše sestre k Njemu govoreći: Gospode! Gle, onaj koji Ti je mio bolestan je.

⁴ A kad ču Isus, reče: Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božiju, da se proslavi Sin Božji s nje.

⁵ A Isus ljubljaše Martu i sestru njenu i Lazara.

⁶ A kad ču da je bolestan, tada osta dva dana na onom mestu gde beše.

⁷ A potom reče učenicima: Hajdemo opet u Judeju.

⁸ Učenici Mu rekoše: Ravi! Sad Judejci htedoše da Te ubiju kamenjem, pa opet hoćeš da ideš onamo?

⁹ Isus odgovori: Nije li dvanaest sahata u danu? Ko danju ide ne spotiče se, jer vidi videlo ovog sveta;

¹⁰ A ko ide noću spotiče se, jer nema videla u njemu.

¹¹ Ovo kaza, i potom im reče: Lazar, naš prijatelj, zaspa; nego idem da ga probudim.

¹² Onda Mu rekoše učenici Njegovi: Gospode! Ako je zaspao, ustaće.

¹³ A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna.

¹⁴ Tada im Isus kaza upravo: Lazar umre.

¹⁵ I milo mi je vas radi što nisam bio onamo da verujete; nego hajdemo k njemu.

¹⁶ Onda Toma, koji se zvaše Blizanac, reče učenicima: Hajdemo i mi da pomremo s njim.

¹⁷ A kad dođe Isus nađe ga, a on već četiri dana u grobu.

¹⁸ (A Vitanija beše blizu Jerusalima oko petnaest potrkališta.)

¹⁹ I mnogi od Judejaca behu došli k Marti i Mariji da ih teše za bratom njihovim.

²⁰ Kad Marta dakle ču da Isus ide, izađe preda Nj, a Marija seđaše doma.

²¹ Onda reče Marta Isusu: Gospode! Da si Ti bio ovde ne bi moj brat umro.

²² A i sad znam da šta zaišteš u Boga daće ti Bog.

²³ Isus joj reče: Brat će tvoj ustati.

²⁴ Marta Mu reče: Znam da će ustati o vaskrsenju, u poslednji dan.

²⁵ A Isus joj reče: Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živeće.

²⁶ I nijedan koji živi i veruje mene neće umreti vavek. Veruješ li ovo?

²⁷ Reče Mu: Da, Gospode! Ja verovah da si Ti Hristos, Sin Božji koji je trebalo da dođe na svet.

²⁸ I ovo rekavši otide te zovnu tajno Mariju, sestru svoju govoreći: Učitelj je došao, i zove te.

²⁹ A ona kad ču, usta brzo i otide k Njemu.

³⁰ Jer Isus još ne beše došao u selo, nego beše na onom mestu gde Ga srete Marta.

³¹ A Judejci onda koji behu s njom u kući i tešahu je, kad videše Mariju da brzo usta i iziđe, pođoše za njom govoreći da ide na grob da plače onamo.

³² A Marija kako dođe gde beše Isus, i vide Ga, pade na noge Njegove govoreći Mu: Gospode! Da si Ti bio ovde, ne bi umro moj brat.

³³ Onda Isus kad je vide gde plače, i gde plaču Judejci koji dođoše s njom, zgrozi se u duhu, i sam postade žalostan.

³⁴ I reče: Gde ste ga metnuli? Rekoše Mu: Gospode! Hajde da vidiš.

³⁵ Udariše suze Isusu.

³⁶ Onda Judejci govorahu: Gledaj kako ga ljubljaše,

³⁷ A neki od njih rekoše: Ne mogaše li ovaj koji otvori oči slepcu učiniti da i ovaj ne umre?

³⁸ A Isus opet se zgrozi u sebi, i dođe na grob; a beše pećina, i kamen ležaše na njoj.

³⁹ Isus reče: Uzmite kamen. Reče Mu Marta, sestra onog što je umro: Gospode! Već smrdi; jer su četiri dana kako je umro.

⁴⁰ Isus joj reče: Ne rekoh li ti da ako veruješ videćeš slavu Božju?

⁴¹ Uzeše, dakle, kamen gde ležaše mrtvac; a Isus podiže oči gore, i reče: Oče! Hvala Ti što si me uslišio.

⁴² A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovde stoji, da veruju da si me Ti poslao.

⁴³ I ovo rekavši zovnu glasno: Lazare! Iziđi napolje.

⁴⁴ I iziđe mrtvac obavit platnom po rukama i po nogama, i lice njegovo ubrusom povezano. Isus im reče: Razrešite ga i pustite nek ide.

⁴⁵ Onda mnogi od Judejaca koji behu došli k Mariji i videše šta učini Isus, verovaše Ga.

⁴⁶ A neki od njih otidoše k farisejima i kazaše im šta učini Isus.

⁴⁷ Onda glavari sveštenički i fariseji sabraše skupštinu, i govorahu: Šta ćemo činiti? Čovek ovaj čini mnoga čudesa.

⁴⁸ Ako ga ostavimo tako, svi će ga verovati; pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod.

⁴⁹ A jedan od njih, po imenu Kajafa, koji one godine beše poglavar sveštenički, reče im: Vi ne znate ništa;

⁵⁰ I ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, negoli da narod sav propadne.

⁵¹ A ovo ne reče sam od sebe, nego, budući poglavar sveštenički one godine, proreče da Isusu valja umreti za narod;

⁵² I ne samo za narod, nego da i rasejanu decu Božiju skupi ujedno.

⁵³ Od toga, dakle, dana dogovoriše se da Ga ubiju.

⁵⁴ A Isus više ne hođaše javno po Judejcima, nego odande otide u kraj blizu pustinje u grad po imenu Jefrem, i onde hođaše s učenicima svojim.

⁵⁵ A beše blizu pasha jevrejska, i mnogi iz onog kraja dođoše u Jerusalim pre pashe da se očiste.

⁵⁶ Tada tražahu Isusa, i stojeći u crkvi govorahu među sobom: Šta mislite vi zašto ne dolazi na praznik?

⁵⁷ A glavari sveštenički i fariseji izdaše zapovest ako Ga ko opazi gde je, da javi da Ga uhvate.