¹ Kaza im pak i priču kako se treba svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuži,

² Govoreći: U jednom gradu beše jedan sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše.

³ A u onom gradu beše jedna udovica i dolažaše k njemu govoreći: Ne daj me mom suparniku.

⁴ I ne htede zadugo. A najposle reče u sebi: Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne sramim,

⁵ No budući da mi dosađuje ova udovica, odbraniću je, da mi jednako ne dolazi i ne dosađuje.

⁶ Tada reče Gospod: Čujte šta govori nepravedni sudija.

⁷ A kamoli Bog neće odbraniti izbranih svojih koji Ga mole dan i noć?

⁸ Kažem vam da će ih odbraniti brzo. Ali Sin čovečiji kad dođe hoće li naći veru na zemlji?

⁹ A i drugima koji mišljahu za sebe da su pravednici i druge uništavahu kaza priču ovu:

¹⁰ Dva čoveka uđoše u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej i drugi carinik.

¹¹ Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože! Hvalim te što ja nisam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci ili kao ovaj carinik.

¹² Postim dvaput u nedelji; dajem desetak od svega što imam.

¹³ A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje govoreći: Bože! Milostiv budi meni grešnome.

¹⁴ Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se sam podiže poniziće se; a koji se sam ponižuje podignuće se.

¹⁵ Donošahu k Njemu i decu da ih se dotakne; a kad videše učenici, zapretiše im.

¹⁶ A Isus dozvavši ih reče: Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im; jer je takvih carstvo Božije.

¹⁷ I kažem vam zaista: koji ne primi carstvo Božije kao dete, neće ući u njega.

¹⁸ I zapita Ga jedan knez govoreći: Učitelju blagi! Šta da učinim da nasledim život večni?

¹⁹ A Isus reče mu: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga.

²⁰ Zapovesti znaš: ne čini preljube; ne ubij; ne ukradi; ne svedoči lažno; poštuj oca i mater svoju.

²¹ A on reče: Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje.

²² A kad to ču Isus reče mu: Još ti jedno nedostaje: prodaj sve što imaš i razdaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; i hajde za mnom.

²³ A kad on ču to postade žalostan, jer beše vrlo bogat.

²⁴ A kad ga vide Isus gde postade žalostan, reče: Kako je teško ući u carstvo Božije onima koji imaju bogatstvo!

²⁵ Lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatom ući u carstvo Božije.

²⁶ A oni koji slušahu rekoše: Ko se dakle može spasti?

²⁷ A On reče: Šta je u ljudi nemoguće u Boga je moguće.

²⁸ A Petar reče: Eto mi smo ostavili sve i za Tobom idemo.

²⁹ A On im reče: Zaista vam kažem: nema nijednoga koji bi ostavio kuću, ili roditelje, ili braću, ili sestre, ili ženu, ili decu carstva radi Božijeg,

³⁰ Koji neće primiti više u ovo vreme, i na onom svetu život večni.

³¹ Uze pak dvanaestoricu i reče im: Evo idemo gore u Jerusalim, i sve će se svršiti što su proroci pisali za Sina čovečijeg.

³² Jer će Ga predati neznabošcima, i narugaće Mu se, i ružiće Ga, i popljuvaće Ga,

³³ I biće Ga, i ubiće Ga; i treći dan ustaće.

³⁴ I oni ništa od toga ne razumeše, i beseda ova beše od njih sakrivena, i ne razumeše šta im se kaza.

³⁵ A kad se približi k Jerihonu, jedan slepac seđaše kraj puta proseći.

³⁶ A kad ču narod gde prolazi zapita: Šta je to?

³⁷ I kazaše mu da Isus Nazarećanin prolazi.

³⁸ I povika govoreći: Isuse, sine Davidov! Pomiluj me.

³⁹ I prećahu mu oni što iđahu napred da ućuti; a on još više vikaše: Sine Davidov! Pomiluj me.

⁴⁰ I Isus stade i zapovedi da Mu ga dovedu; a kad Mu se približi, zapita ga

⁴¹ Govoreći: Šta hoćeš da ti učinim? A on reče: Gospode! Da progledam.

⁴² A Isus reče: Progledaj; vera tvoja pomože ti.

⁴³ I odmah progleda, i pođe za Njim hvaleći Boga. I svi ljudi koji videše hvaljahu Boga.