¹ A ti nariči za knezovima Izrailjevim;

² I reci: Šta beše mati tvoja? Lavica; među lavovima ležaše, mlad svoju među lavovima hranjaše.

³ I othrani jedno mlado svoje, i posta lavić, i naučiv se loviti žderaše ljude.

⁴ I čuše narodi za nj; uhvati se u jamu njihovu, i odvedoše ga u verigama u zemlju misirsku.

⁵ A ona kad vide gde se nadala, ali joj nada propade, uze jedno mlado svoje, i učini od njega lavića.

⁶ I on idući među lavovima posta lavić, i nauči se loviti i žderaše ljude.

⁷ I pozna dvore njihove, i pustošaše gradove njihove tako da opuste zemlja i šta je u njoj od rike njegove.

⁸ I ustaše na nj narodi iz okolnih zemalja, i razapeše mu mrežu svoju, i uhvati se u jamu njihovu.

⁹ I metnuše ga u krletku u verigama, i odvedoše ga caru vavilonskom, i metnuše ga u grad da mu se više ne čuje glas po gorama Izrailjevim.

¹⁰ Dok beše miran, mati tvoja beše kao vinova loza, posađena kraj vode, rodna i granata beše od mnoge vode.

¹¹ I behu na njoj jaki prutovi za palicu vladalačku, i rastom svojim uzvisi se iznad gustih grana, i bi naočita visinom svojom, mnoštvom grana svojih.

¹² Ali bi iščupana u gnevu i na zemlju bačena, i ustoka osuši rod njen; polomiše se i posušiše se jaki prutovi njeni; oganj ih proždre.

¹³ A sada je posađena u pustinji, u zemlji suvoj i bezvodnoj.

¹⁴ I izađe oganj iz pruta grana njenih i proždre rod njen da nema na njoj pruta jakog za palicu vladalačku. To je naricanje, i biće naricanje.