¹ O, da bi glava moja bila voda, a oči moje izvori suzni! Da plačem danju i noću za pobijenima kćeri naroda svog.

² O, da mi je u pustinji stanak putnički! Da ostavim narod svoj i da otidem od njih, jer su svi preljubočinci, zbor nevernički;

³ I zapinju jezik svoj kao luk da lažu, i osiliše na zemlji, ali ne za istinu, nego idu iz zla u zlo, niti znaju za me, govori Gospod.

⁴ Čuvajte se svaki prijatelja svog i ni jednom bratu ne verujte; jer svaki brat radi da potkine drugog, i svaki prijatelj ide te opada.

⁵ I svaki vara prijatelja svog i ne govori istine, uče jezik svoj da govori laž, muče se da čine zlo.

⁶ Stan ti je usred prevare; radi prevare neće da znaju za me, govori Gospod.

⁷ Zato ovako govori Gospod nad vojskama: Gle, pretopiću ih, i okušaću ih; jer šta bih činio radi kćeri naroda svog?

⁸ Jezik im je strela smrtna, govori prevaru; ustima govore o miru s prijateljem svojim, a u srcu nameštaju zasedu.

⁹ Zato li ih neću pohoditi? Govori Gospod; duša moja neće li se osvetiti takvom narodu?

¹⁰ Za ovim gorama udariću u plač i u ridanje, i za torovima u pustinji u naricanje; jer izgoreše da niko ne prolazi niti se čuje glas od stada, i ptice nebeske i stoka pobegoše i otidoše.

¹¹ I obratiću Jerusalim u gomilu, u stan zmajevski; i gradove Judine obratiću u pustoš, da neće niko onuda živeti.

¹² Ko je mudar da bi razumeo? I kome govoriše usta Gospodnja, da bi objavio zašto zemlja propade i izgore kao pustinja da niko ne prolazi?

¹³ Jer Gospod reče: Što ostaviše zakon moj, koji metnuh pred njih, i ne slušaše glas moj i ne hodiše za njim,

¹⁴ Nego hodiše za mislima srca svog i za Valima, čemu ih naučiše oci njihovi,

¹⁵ Za to ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: Evo ja ću nahraniti taj narod pelenom i napojiću ih žuči.

¹⁶ I rasejaću ih među narode, kojih ne poznavaše ni oni ni oci njihovi; i puštaću za njima mač dokle ih ne istrebim.

¹⁷ Ovako veli Gospod nad vojskama: Gledajte i zovite narikače neka dođu, i pošljite po vešte neka dođu,

¹⁸ I neka brže nariču za nama, da se rone suze od očiju naših, i od veđa naših da teče voda.

¹⁹ Jer se glasno ridanje ču od Siona: Kako propadosmo! Posramismo se vrlo, jer se rastavljamo sa zemljom, jer obaraju stanove naše.

²⁰ Zato, žene, čujte reč Gospodnju i neka primi uho vaše reč usta Njegovih, i učite kćeri svoje ridati i jedna drugu naricati.

²¹ Jer se pope smrt na prozore naše i uđe u dvorove naše da istrebi decu s ulica i mladiće s puteva.

²² Reci: Ovako govori Gospod: i mrtva će telesa ljudska ležati kao gnoj po njivi i kao rukoveti za žeteocem, kojih niko ne kupi.

²³ Ovako veli Gospod: Mudri da se ne hvali mudrošću svojom, ni jaki da se ne hvali snagom svojom, ni bogati da se ne hvali bogatstvom svojim.

²⁴ Nego ko se hvali, neka se hvali tim što razume i poznaje mene da sam ja Gospod koji činim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo, govori Gospod.

²⁵ Eto, idu dani, veli Gospod, kad ću pohoditi sve, obrezane i neobrezane,

²⁶ Misirce i Judejce i Edomce i sinove Amonove i Moavce i sve koji se s kraja strižu, koji žive u pustinji; jer su svi ti narodi neobrezani, i sav je dom Izrailjev neobrezanog srca.