¹ Ako ćeš se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloniš gadove svoje ispred mene, nećeš se skitati.

² I klećeš se istinito, verno i pravo: Tako da je živ Gospod. I narodi će se blagosiljati Njim, i Njim će se hvaliti.

³ Jer ovako veli Gospod Judejcima i Jerusalimljanima: orite sebi krčevinu, i ne sejte u trnje.

⁴ Obrežite se Gospodu, i skinite okrajak sa srca svog, Judejci i Jerusalimljani, da ne iziđe jarost moja kao oganj i razgori se da ne bude nikoga ko bi ugasio za zla dela vaša.

⁵ Objavite u Judeji i oglasite u Jerusalimu i recite: trubite u trubu po zemlji; vičite, sazovite narod i recite: Skupite se, i uđimo u tvrde gradove.

⁶ Podignite zastavu prema Sionu, bežite i ne stajte, jer ću dovesti zlo od severa i pogibao veliku.

⁷ Izlazi lav iz česte svoje i koji zatire narode krenuvši se ide s mesta svog da obrati zemlju tvoju u pustoš, gradovi tvoji da se raskopaju da ne bude nikoga u njima.

⁸ Za to pripašite kostret, plačite i ridajte, jer se žestoki gnev Gospodnji nije odvratio od nas.

⁹ I tada će, veli Gospod, nestati srca caru i srca knezovima, i sveštenici će se udiviti i proroci će se začuditi.

¹⁰ I rekoh: Ah Gospode Gospode! Baš si prevario ovaj narod i Jerusalim govoreći: Imaćete mir, a mač dođe do duše.

¹¹ U to će se vreme kazati ovom narodu i Jerusalimu: Vetar vruć s visokih mesta u pustinji duva ka kćeri naroda mog, ne da proveje ni pročisti.

¹² Vetar jači od tih doći će mi; i ja ću im sada izreći sud.

¹³ Gle, kao oblak podiže se, i kola su mu kao vihor, konji su mu brži od orlova. Teško nama! Propadosmo.

¹⁴ Umij srce svoje od zla, Jerusalime, da bi se izbavio; dokle će stajati u tebi misli tvoje ništave?

¹⁵ Jer glas javlja od Dana, i oglašuje zlo od gore Jefremove.

¹⁶ Kazujte narodima; evo oglašujte za Jerusalim da idu stražari iz daleke zemlje, i puštaju glas svoj na gradove Judine.

¹⁷ Kao čuvari poljski staće oko njega, jer se odmetnu od mene, veli Gospod.

¹⁸ Put tvoj i dela tvoja to ti učiniše; to je od zla tvog da je gorko i da ti dopire do srca.

¹⁹ Jaoh utroba, jaoh utroba! Boli me u srcu; srce mi bije; ne mogu ćutati; jer glas trubni čuješ, dušo moja, viku ubojnu.

²⁰ Pogibao na pogibao oglašuje se; jer se pustoši sva zemlja, najedanput će se opustošiti moji šatori, zavesi moji za čas.

²¹ Dokle ću gledati zastavu? Slušati glas trubni?

²² Jer je narod moj bezuman, ne poznaje me, ludi su sinovi i bez razuma, mudri su da zlo čine, a dobro činiti ne umiju.

²³ Pogledah na zemlju, a gle, bez obličja je i pusta; i na nebo, a svetlosti njegove nema.

²⁴ Pogledah na gore, a gle, tresu se i svi humovi drmaju se.

²⁵ Pogledah, a gle, nema čoveka, i sve ptice nebeske odletele.

²⁶ Pogledah, a gle, Karmil je pustinja i svi gradovi njegovi oboreni od Gospoda, od žestokog gneva Njegovog.

²⁷ Jer ovako govori Gospod: Sva će zemlja opusteti; ali neću sasvim zatrti.

²⁸ Zato će tužiti zemlja, i nebo će gore potamneti, jer rekoh, namislih, i neću se raskajati, niti ću udariti natrag.

²⁹ Od vike konjika i strelaca pobeći će svi gradovi, otići će u guste šume i na stene će se popeti; svi će gradovi biti ostavljeni i niko neće u njima živeti.

³⁰ A ti, opustošena, šta ćeš činiti? Ako se i oblačiš u skerlet, ako se i kitiš nakitom zlatnim, i mažeš lice svoje, zaludu se krasiš, preziru te milosnici, traže dušu tvoju.

³¹ Jer čujem glas kao porodiljin, cviljenje kao žene koja se prvi put porađa, glas kćeri sionske, koja rida, pruža ruke svoje govoreći: Teško meni! Jer mi nestaje duša od ubilaca.