¹ Siđi i sedi u prah, devojko, kćeri vavilonska; sedi na zemlju, nema prestola, kćeri haldejska; jer se nećeš više zvati nežna i ljupka.

² Uzmi žrvnje, i melji brašno, otkrij kosu svoju, izuj se, zagali noge, idi preko reka.

³ Otkriće se golotinja tvoja, i videće se sramota tvoja; osvetiću se, i niko mi neće smetati.

⁴ Ime je Izbavitelju našem Gospod nad vojskama, Svetac Izrailjev.

⁵ Sedi ćuteći, i uđi u tamu, kćeri haldejska; jer se nećeš više zvati gospođa carstvima.

⁶ Razgnevih se na narod svoj, oskvrnih nasledstvo svoje i predadoh ga tebi u ruke; a ti im ne pokaza milost; na starce si metala preteški jaram svoj;

⁷ I govorila si: Doveka ću biti gospođa; ali nikad nisi to uzimala na um, niti si pomišljala šta će biti na posletku.

⁸ Sada dakle čuj ovo, koja živiš u slastima i bez brige sediš i govoriš u srcu svom: Ja sam, i nema druge osim mene, neću biti udovica niti ću osiroteti.

⁹ To će ti oboje doći ujedanput, u isti dan, da osirotiš i obudoviš, doći će ti potpuno, radi mnoštva čini tvojih i radi velike sile čaranja tvog.

¹⁰ Jer si se pouzdala u zloću svoju govoreći: Niko me ne vidi. Mudrost tvoja i znanje tvoje prevariše te, te si govorila u srcu svom: Ja sam, i osim mene nema druge.

¹¹ Zato će doći na te zlo, a nećeš znati odakle izlazi, i popašće te nevolja, da je nećeš moći odbiti, i doći će na te ujedanput pogibao, za koju nećeš znati.

¹² Stani sada s vračanjem svojim i s mnoštvom čini svojih, oko kojih si se trudila od mladosti svoje, ne bi li se pomogla, ne bi li se okrepila.

¹³ Umorila si se od mnoštva namera svojih; neka stanu sada zvezdari, koji gledaju zvezde, koji proriču svakog meseca, i neka te sačuvaju od onog što će doći na te.

¹⁴ Gle, oni su kao pleva, oganj će ih spaliti, ni sami sebe neće izbaviti iz plamena; neće ostati uglja da se ko ogreje, ni ognja da bi se posedelo kod njega.

¹⁵ Takvi će biti oni s kojima si se trudila i s kojima si trgovala od mladosti svoje, razbeći će se svaki na svoju stranu; neće biti nikoga da te izbavi.