¹ Teško onima koji idu u Misir za pomoć, koji se oslanjaju na konje, i uzdaju se u kola što ih je mnogo, i u konjanike što ih je veliko mnoštvo, a ne gledaju na Sveca Izrailjevog i ne traže Gospoda.

² Ali je i on mudar, i navući će zlo, i neće poreći svoje reči, nego će ustati na dom nevaljalih ljudi i na one koji pomažu onima koji čine bezakonje.

³ A Misirci su ljudi a ne Bog, i konji su njihovi telo a ne Duh; i zato će Gospod mahnuti rukom svojom, te će pasti pomagač, pašće i onaj kome pomaže, i svi će zajedno poginuti.

⁴ Jer ovako mi reče Gospod: Kao što lav i lavić riče nad lovom svojim, i ako se i sviče na nj mnoštvo pastira, on se ne plaši od vike njihove niti se pokorava na buku njihovu, tako će Gospod nad vojskama sići da vojuje za goru sionsku i za hum njen.

⁵ Kao ptice krilima Gospod će nad vojskama zaklanjati Jerusalim, i zaklanjajući izbaviće, i obilazeći sačuvaće.

⁶ Vratite se k Njemu, od kog se sasvim odvrgoste, sinovi Izrailjevi!

⁷ Jer će u onaj dan svaki odbaciti idole svoje srebrne, i zlatne svoje idole, koje vam ruke vaše načiniše na greh.

⁸ I Asirac će pasti od mača ne čovečjeg, i mač ne čovečji poješće ga, i bežaće ispred mača, i mladići će njegovi plaćati danak.

⁹ I stena će njegova proći od straha, i knezovi će se njegovi prepasti od zastave, veli Gospod, čiji je oganj na Sionu i peć u Jerusalimu.