¹ Šaljite jaganjce gospodaru zemaljskom, od Sele do pustinje, ka gori kćeri sionske.

² Jer će biti kćeri moavske na brodovima arnonskim kao ptica koja luta, oterana s gnezda.

³ Učini veće, narode, načini sen u podne kao noć, zakloni izagnane, nemoj izdati begunce.

⁴ Neka kod tebe borave izgnani moji, Moave; budi im zaklon od pustošnika; jer će nestati nasilnika, prestaće pustošenje, istrebiće se sa zemlje koji gaze druge.

⁵ I utvrdiće se presto milošću, i na njemu će sedeti jednako u šatoru Davidovom koji će suditi i tražiti što je pravo i biti brz da čini pravdu.

⁶ Čusmo za oholost Moava vrlo ponositog, za ponos njegov i oholost i obest njegovu; laži njegove neće biti tvrde.

⁷ Zato će ridati Moavac nad Moavcem, svi će ridati; nad temeljima kir-aresetskim uzdisaćete jer su razvaljeni.

⁸ I polja esevonska posušiše se i čokot sivamski; gospoda narodna potrše krasne loze njegove, koje dosezahu do Jazira i vijahu se po pustinji; odvode njegove pružahu se i prelažahu preko mora.

⁹ Zato ću plakati plačem jazirskim za čokotom sivamskim; zalivaću te suzama svojim, Esevone i Elealo, jer pesma o letini tvojoj i o žetvi tvojoj pade.

¹⁰ I nesta radosti i veselja s polja rodnog, u vinogradima se ne peva ni podvikuje, vina u kacama ne gazi gazilac; učinih kraj pesmama.

¹¹ Zato utroba moja ječi kao gusle za Moavom, i srce moje za Kir-Eresom.

¹² I kad se vidi da se umorio Moav na visini svojoj, ući će u svetinju svoju da se pomoli; ali ništa neće svršiti.

¹³ Ovo je reč što reče Gospod za Moava davno.

¹⁴ A sada veli Gospod govoreći: Do tri godine, kao što su godine najamničke, ološaće slava Moavova sa svim mnoštvom njegovim, i šta ostane biće vrlo malo i nejako.