¹ Godine koje umre car Ozija videh Gospoda gde sedi na prestolu visokom i izdignutom, i skut Mu ispunjavaše crkvu.

² Serafimi stajahu više Njega, svaki ih imaše šest krila: dvema zaklanjaše lice svoje i dvema zaklanjaše noge svoje, a dvema leteše.

³ I vikahu jedan drugom govoreći: Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je sva zemlja slave Njegove.

⁴ I zadrmaše se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima.

⁵ I rekoh: Jao meni! Pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima.

⁶ A jedan od serafima dolete k meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kleštima,

⁷ I dotače se usta mojih, i reče: Evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj očisti se.

⁸ Potom čuh glas Gospodnji gde reče: Koga ću poslati? I ko će nam ići? A ja rekoh: Evo mene, pošalji mene.

⁹ A On reče: Idi, i reci tom narodu: Slušajte ali nećete razumeti, gledajte ali nećete poznati.

¹⁰ Učini da odeblja srce tom narodu i uši da im otežaju, i oči im zatvori, da ne vide očima svojim i ušima svojim da ne čuju i srcem svojim da ne razumeju i ne obrate se i ne iscele.

¹¹ A ja rekoh: Dokle, Gospode? A On reče: Dokle ne opuste gradovi da budu bez stanovnika i kuće da budu bez ljudi, i zemlja dokle sasvim ne opusti,

¹² I dokle Gospod opravi daleko ljude i bude sama pustoš u zemlji.

¹³ Ali će još biti u njoj desetina, pa će se i ona zatrti; ali kao hrast ili brest, kojima i kad zbace lišće ostaje stablo, tako će sveto seme biti njeno stablo.