¹ Ko je kao mudri? I ko zna šta znače stvari? Mudrost prosvetljuje čoveku lice, a tvrdoća lica njegovog menja se.

² Ja ti kažem: izvršuj zapovest carevu, i to zakletve Božje radi.

³ Ne budi brz da odeš ispred njega; ne stoj u zloj stvari, jer će učiniti šta god hoće.

⁴ Jer gde je god reč careva onde je vlast, i ko će mu reći: Šta radiš?

⁵ Ko izvršuje zapovest, neće znati za zlo, jer srce mudroga zna vreme i način.

⁶ Jer svačemu ima vreme i način; ali mnoga zla snalaze čoveka,

⁷ Što ne zna šta će biti; jer kad će šta biti, ko će mu kazati?

⁸ Čovek nije vlastan nad duhom da bi zaustavio duh, niti ima vlasti nad danom smrtnim, niti ima odbrane u toj borbi; ni bezbožnost ne izbavlja onog u koga je.

⁹ Sve ovo videh, i upravih srce svoje na sve što se radi pod suncem. Kad vlada čovek nad čovekom na zlo njegovo.

¹⁰ I tada videh bezbožnike pogrebene, gde se vratiše; a koji dobro činjahu otidoše sa svetog mesta i biše zaboravljeni u gradu. I to je taština.

¹¹ Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.

¹² Neka grešnik sto puta čini zlo i odgađa mu se, ja ipak znam da će biti dobro onima koji se boje Boga, koji se boje lica njegova.

¹³ A bezbožniku neće biti dobro, niti će mu se produžiti dani, nego će biti kao sen onome koji se ne boji lica Božijeg.

¹⁴ Taština je koja biva na zemlji što ima pravednika kojima biva po delima bezbožničkim, a ima bezbožnika kojima biva po delima pravedničkim. Rekoh: i to je taština.

¹⁵ Zato ja hvalih veselje, jer nema ništa bolje čoveku pod suncem nego da jede i pije i da se veseli; i to mu je od truda njegovog za života njegovog, koji mu Bog da pod suncem.

¹⁶ Kad upravih srce svoje da poznam mudrost i vidim šta se radi na zemlji, te danju ni noću ne dolazi čoveku san na oči.

¹⁷ Videh na svim delima Božijim da čovek ne može dokučiti ono što se radi pod suncem, oko čega se trudi čovek tražeći, ali ne nalazi, i ako i mudrac kaže da zna, ipak ne može dokučiti.