¹ Opet videh sve nepravde koje se čine pod suncem, i gle, suze onih kojima se čini nepravda, i nemaju ko bi ih potešio ni snage da se izbave iz ruku onih koji im čine nepravdu; nemaju nikoga da ih poteši.

² Zato hvalih mrtve koji već pomreše više nego žive koji još žive.

³ Ali je bolji i od jednih i od drugih onaj koji još nije postao, koji nije video zlo što biva pod suncem.

⁴ Jer videh svaki trud i svako dobro delo da od njega biva zavist čoveku od bližnjeg njegovog. I to je taština i muka duhu.

⁵ Bezumnik sklapa ruke svoje, i jede svoje telo:

⁶ Bolja je jedna grst u miru nego obe grsti s trudom i mukom u duhu.

⁷ Opet videh taštinu pod suncem:

⁸ Ima ko je sam, inokosan, nema ni sina ni brata, i opet nema kraja trudu njegovom, i oči njegove ne mogu da se nasite bogatstva; a ne misli: Za koga se mučim i oduzimam svojoj duši dobra? I to je taština i zao posao.

⁹ Bolje je dvojici nego jednom, jer imaju dobru dobit od svog truda.

¹⁰ Jer ako jedan padne, drugi će podignuti druga svog; a teško jednom! Ako padne, nema drugog da ga podigne.

¹¹ Još ako dvojica spavaju zajedno, greje jedan drugog; a jedan kako će se zgrejati?

¹² I ako bi ko nadjačao jednog, dvojica će mu odoleti; i trostruka vrpca ne kida se lako.

¹³ Bolje je dete ubogo, a mudro nego car star, a bezuman, koji se već ne zna poučiti.

¹⁴ Jer jedan izlazi iz tamnice da caruje, a drugi koji se rodi da caruje osiromaši.

¹⁵ Videh sve žive koji hode pod suncem gde pristaju za detetom drugim, koje će stupiti na njegovo mesto.

¹⁶ Nema kraja narodu koji beše pred njim, a koji posle nastanu neće se radovati njemu. I to je taština i muka duhu.