¹ Sine moj, slušaj mudrost moju, k razumu mom prigni uho svoje,

² Da se držiš razboritosti, i usne tvoje da hrane znanje.

³ Jer s usana tuđe žene kaplje med, i grlo joj je mekše od ulja;

⁴ Ali joj je posledak gorak kao pelen, oštar kao mač s obe strane oštar.

⁵ Noge joj silaze k smrti, do pakla dopiru koraci njeni.

⁶ Da ne bi merio put životni, savijaju se staze njene da ne znaš.

⁷ Zato, deco, poslušajte mene, i ne odstupajte od reči usta mojih.

⁸ Neka je daleko od nje put tvoj, i ne približuj se k vratima kuće njene,

⁹ Da ne bi dao drugima slave svoje i godina svojih nemilostivome,

¹⁰ Da se ne bi tuđinci nasitili tvog blaga i trud tvoj da ne bi bio u tuđoj kući,

¹¹ I da ne ridaš na posletku, kad se stroši meso tvoje i telo tvoje,

¹² I kažeš: Kako mrzih na nastavu, i kako srce moje prezira karanje!

¹³ I ne poslušah glas učitelja svojih, i ne prignuh uha svog k onima koji me učahu!

¹⁴ Umalo ne zapadoh u svako zlo usred zbora i skupštine.

¹⁵ Pij vodu iz svog studenca i što teče iz tvog izvora.

¹⁶ Neka se razlivaju tvoji izvori na polje, i potoci po ulicama.

¹⁷ Imaj ih sam za se, a ne tuđin s tobom.

¹⁸ Blagosloven da je izvor tvoj, i veseli se ženom mladosti svoje;

¹⁹ Neka ti je kao košuta mila i kao srna ljupka; dojke njene neka te opijaju u svako doba, u ljubavi njenoj posrći jednako.

²⁰ A zašto bi, sine, posrtao za tuđinkom i golio nedra tuđoj,

²¹ Kad su pred očima Gospodu putevi svačiji, i meri sve staze njegove?

²² Bezbožnika će uhvatiti njegova bezakonja, i u uža greha svojih zaplešće se;

²³ Umreće bez nastave, i od mnoštva ludosti svoje lutaće.