¹ Rekoh: Čuvaću se na putevima svojim da ne zgrešim jezikom svojim; zauzdavaću usta svoja, dok je bezbožnik preda mnom.

² Bejah nem i glas ne pustih; ćutah i o dobru. Ali se tuga moja podiže,

³ Zapali se srce moje u meni, u mislima mojim razgore se oganj; progovorih jezikom svojim:

⁴ Kaži mi, Gospode, kraj moj, i dokle će trajati dani moji? Da znam kako sam ništa.

⁵ Evo s pedi dao si mi dane, i vek je moj kao ništa pred Tobom. Baš je ništa svaki čovek živ.

⁶ Baš hodi čovek kao utvara; baš se uzalud kida, sabira, a ne zna kome će dopasti.

⁷ Pa šta da čekam, Gospode? Nada je moja u Tebi.

⁸ Iz svega bezakonja mog izbavi me, ne daj me bezumnome na podsmeh.

⁹ Nem sam, neću otvoriti usta svojih; jer si me Ti udario.

¹⁰ Olakšaj mi udarac svoj, silna ruka Tvoja ubi me.

¹¹ Ako ćeš karati čoveka za prestupe, rastočiće se kao od moljaca krasota njegova. Baš je ništa svaki čovek.

¹² Slušaj molitvu moju, Gospode, i čuj jauk moj. Gledajući suze moje nemoj ćutati. Jer sam gost u Tebe i došljak kao i svi stari moji.

¹³ Nemoj me više gnevno gledati, pa ću odahnuti pre nego otidem i više me ne bude.