¹ Tada prestaše ona tri čoveka odgovarati Jovu, jer se činjaše da je pravedan.

² A Elijuj, sin Varahilov od Vuza, roda Ramovog, razgnevi se na Jova što se sam građaše pravedniji od Boga;

³ I na tri prijatelja njegova razgnevi se što ne nađoše odgovora i opet osuđivahu Jova.

⁴ Jer Elijuj čekaše dokle oni govorahu s Jovom, jer behu stariji od njega.

⁵ Pa kad vide Elijuj da nema odgovora u ustima ona tri čoveka, raspali se gnev njegov.

⁶ I progovori Elijuj sin Varahilov od Vuza, i reče: Ja sam najmlađi, a vi ste starci, zato se bojah i ne smeh vam kazati šta mislim.

⁷ Mišljah: neka govori starost, i mnoge godine neka objave mudrost.

⁸ Ali je duh u ljudima, i Duh Svemogućeg urazumljuje ih.

⁹ Veliki nisu svagda mudri, i starci ne znaju svagda šta je pravo.

¹⁰ Zato velim: poslušaj me da kažem i ja kako mislim.

¹¹ Eto, čekao sam da vi izgovorite, slušao sam razloge vaše dokle izviđaste besedu.

¹² Pazio sam, ali gle, ni jedan od vas ne sapre Jova, ne odgovori na njegove reči.

¹³ Može biti da ćete reći: Nađosmo mudrost, Bog će ga oboriti, ne čovek.

¹⁴ Nije na me upravio besede, ni ja mu neću odgovarati vašim rečima.

¹⁵ Smeli su se, ne odgovaraju više, nestalo im je reči.

¹⁶ Čekao sam, ali ne govore, stadoše, i više ne odgovaraju.

¹⁷ Odgovoriću i ja za se, kazaću i ja kako mislim.

¹⁸ Jer sam pun reči, tesno je duhu u meni.

¹⁹ Gle, trbuh je moj kao vino bez oduške, i raspukao bi se kao nov meh.

²⁰ Govoriću da odahnem, otvoriću usne svoje, i odgovoriću.

²¹ Neću gledati ko je ko, i čoveku ću govoriti bez laskanja.

²² Jer ne umem laskati; odmah bi me uzeo Tvorac moj.