¹ Još nastavi Jov besedu svoju i reče:

² O da bih bio kao pređašnjih meseca, kao onih dana kad me Bog čuvaše,

³ Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hođah po mraku,

⁴ Kako bejah za mladosti svoje, kad tajna Božija beše u šatoru mom,

⁵ Kad još beše Svemogući sa mnom, i deca moja oko mene,

⁶ Kad se trag moj oblivaše maslom, i stena mi točaše ulje potocima,

⁷ Kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici nameštah sebi stolicu:

⁸ Mladići videći me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu,

⁹ Knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja,

¹⁰ Upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prijanjaše za grlo.

¹¹ Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim; i koje me oko viđaše, svedočaše mi

¹² Da izbavljam siromaha koji viče, i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;

¹³ Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me, i udovici srce raspevah;

¹⁴ U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo, kao plašt i kao venac beše mi sud moj.

¹⁵ Oko bejah slepom i noga hromom.

¹⁶ Otac bejah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah.

¹⁷ I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež.

¹⁸ Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti, i biće mi dana kao peska.

¹⁹ Koren moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noć na mojim granama.

²⁰ Slava moja podmlađivaše se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.

²¹ Slušahu me i čekahu, i ćutahu na moj savet.

²² Posle mojih reči niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja.

²³ Jer me čekahu kao dažd, i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.

²⁴ Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu, i sjajnost lica mog ne razgonjahu.

²⁵ Kad bih otišao k njima, sedah u začelje, i bejah kao car u vojsci, kad teši žalosne.