¹ Da, srebro ima žice, i zlato ima mesto gde se topi.

² Gvožđe se vadi iz praha, i iz kamena se topi bronza.

³ Mraku postavlja među, i sve istražuje čovek do kraja, i kamenje u tami i u senu smrtnom.

⁴ Reka navre s mesta svog da joj niko ne može pristupiti; ali se odbije i odlazi trudom čovečjim.

⁵ Iz zemlje izlazi hleb, i pod njom je drugo, kao oganj.

⁶ U kamenu je njenom mesto safiru, a onde je prah zlatni.

⁷ Te staze ne zna ptica, niti je vide oko kragujevo;

⁸ Ne ugazi je mlado zverje, niti njom prođe lav.

⁹ Na kremen diže ruku svoju; prevraća gore iz dna.

¹⁰ Iz stene izvodi potoke, i svašta dragoceno vidi Mu oko.

¹¹ Ustavlja reke da ne teku, i šta je sakriveno iznosi na videlo.

¹² Ali mudrost gde se nalazi? I gde je mesto razumu?

¹³ Ne zna joj čovek cene, niti se nahodi u zemlji živih.

¹⁴ Bezdana veli: Nije u meni; i more veli: Nije kod mene.

¹⁵ Ne može se dati čisto zlato za nju, niti se srebro izmeriti u promenu za nju.

¹⁶ Ne može se ceniti zlatom ofirskim, ni dragim onihom ni safirom.

¹⁷ Ne može se najednačiti s njom ni zlato ni kristal, niti se može promeniti za zaklade zlatne.

¹⁸ Od korala i bisera nema spomena, jer je vrednost mudrosti veća nego dragom kamenju.

¹⁹ Ne može se s njom izjednačiti topaz etiopski, niti se može ceniti čistim zlatom.

²⁰ Otkuda, dakle, dolazi mudrost? I gde je mesto razumu?

²¹ Sakrivena je od očiju svakog živog, i od ptica nebeskih zaklonjena.

²² Pogibao i smrt govore: Ušima svojim čusmo slavu njenu.

²³ Bog zna put njen, i poznaje mesto njeno.

²⁴ Jer gleda do krajeva zemaljskih i vidi sve što je pod svim nebom.

²⁵ Kad davaše vetru težinu, i meraše vodu merom,

²⁶ Kad postavljaše zakon daždu i put munji gromovnoj.

²⁷ Još je onda vide i oglasi je, uredi je i pretraži je.

²⁸ A čoveku reče: Gle, strah je Božji mudrost, i uklanjati se oda zla jeste razum.