¹ A Jov odgovori i reče:

² Još je tužnjava moja odmet? A nevolja je moja teža od uzdaha mojih.

³ O, kad bih znao kako bih našao Boga! Da otidem do prestola Njegovog,

⁴ Da razložim pred Njim parbu svoju, i usta svoja napunim razloga,

⁵ Da znam šta bi mi odgovorio, i razumem šta bi mi rekao.

⁶ Bi li se prema velikoj svojoj sili preo sa mnom? Ne; nego bi mi pomogao.

⁷ Onde bi se pravedan čovek mogao pravdati s Njim, i oslobodio bih se za svagda od svog sudije.

⁸ Gle, ako pođem napred, nema Ga; ako li natrag, ne nahodim Ga;

⁹ Ako na levo radi, ne vidim Ga; ako na desno, zaklonio se, ne mogu Ga videti.

¹⁰ Ali On zna put moj; kad me okuša, izaći ću kao zlato.

¹¹ Po stopama je Njegovim stupala noga moja; puta Njegova držao sam se, i ne zađoh.

¹² Od zapovesti usta Njegovih nisam odstupao; čuvao sam reči usta Njegovih više nego svoj užitak.

¹³ Ali kad On šta naumi, ko će Ga odvratiti? Šta duša Njegova zaželi, ono čini.

¹⁴ I izvršiće šta je naumio za me; i toga ima u Njega mnogo.

¹⁵ Zato sam se uplašio od Njega; i kad to mislim, strah me je od Njega.

¹⁶ Bog je rastopio srce moje, Svemogući me je uplašio.

¹⁷ Što ne pogiboh pre mraka? I što ne sakri mrak ispred mene?