¹ A Jov odgovori i reče:

² Slušao sam mnogo takvih stvari; svi ste dosadni tešioci.

³ Hoće li biti kraj praznim rečima? Ili šta te tera da tako odgovaraš?

⁴ I ja bih mogao govoriti kao vi, da ste na mom mestu, gomilati na vas reči i mahati glavom na vas,

⁵ Mogao bih vas hrabriti ustima svojim, i micanje usana mojih olakšalo bi bol vaš.

⁶ Ako govorim, neće odahnuti bol moj; ako li prestanem, hoće li otići od mene?

⁷ A sada me je umorio; opustošio si sav zbor moj.

⁸ Navukao si na me mrštine za svedočanstvo; i moja mrša podiže se na me, i svedoči mi u oči.

⁹ Gnev Njegov rastrže me, nenavidi me, škrguće zubima na me, postavši mi neprijatelj seva očima svojim na me.

¹⁰ Razvaljuju na me usta svoja, sramotno me biju po obrazima, skupljaju se na me.

¹¹ Predao me je Bog nepravedniku, i u ruke bezbožnicima bacio me.

¹² Bejah miran i zatre me, i uhvativši me za vrat smrska me i metnu me sebi za belegu.

¹³ Opkoliše me Njegovi strelci, cepa mi bubrege nemilice, prosipa na zemlju žuč moju.

¹⁴ Zadaje mi rane na rane, i udara na me kao junak.

¹⁵ Sašio sam kostret po koži svojoj, i uvaljao sam u prah slavu svoju.

¹⁶ Lice je moje podbulo od plača, na veđama je mojim smrtni sen;

¹⁷ Premda nema nepravde u rukama mojim, i molitva je moja čista.

¹⁸ Zemljo, ne krij krv što sam prolio, i neka nema mesta vikanju mom.

¹⁹ I sada eto je na nebu svedok moj, svedok je moj na visini.

²⁰ Prijatelji se moji podruguju mnom; oko moje roni suze Bogu.

²¹ O da bi se čovek mogao pravdati s Bogom, kao sin čovečiji s prijateljem svojim!

²² Jer godine izbrojane navršuju se, i polazim putem odakle se neću vratiti.