¹ Čovek rođen od žene kratka je veka i pun nemira.

² Kao cvet niče, i odseca se, i beži kao sen, i ne ostaje.

³ I na takvog otvaraš oko svoje, i mene vodiš na sud sa sobom!

⁴ Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko.

⁵ Izmereni su dani njegovi, broj meseca njegovih u Tebe je; postavio si mu među, preko koje ne može preći.

⁶ Odvrati se od njega da počine dokle ne navrši kao nadničar dan svoj.

⁷ Jer za drvo ima nadanja, ako se poseče, da će se još omladiti i da neće biti bez izdanka;

⁸ Ako i ostari u zemlji koren njegov i u prahu izumre panj njegov,

⁹ Čim oseti vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad.

¹⁰ A čovek umire iznemogao; i kad izdahne čovek, gde je?

¹¹ Kao kad voda oteče iz jezera i reka opadne i usahne,

¹² Tako čovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi niti će se prenuti oda sna svog.

¹³ O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti!

¹⁴ Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promena.

¹⁵ Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš.

¹⁶ A sada brojiš korake moje, i ništa ne ostavljaš za greh moj.

¹⁷ Zapečaćeni su u tobocu moji prestupi, i zavezuješ bezakonja moja.

¹⁸ Zaista, kao što gora padne i raspadne se, i kao što se stena odvali s mesta svog,

¹⁹ I kao što voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje čovečije obraćaš u ništa.

²⁰ Nadvađuješ ga jednako, te odlazi, menjaš mu lice i otpuštaš ga.

²¹ Ako sinovi njegovi budu u časti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine.

²² Samo telo dok je živ boluje, i duša njegova u njemu tuži.