¹ Dodijao je duši mojoj život moj; pustiću od sebe tužnjavu svoju, govoriću u jadu duše svoje.

² Reći ću Bogu: Nemoj me osuditi; kaži mi zašto se preš sa mnom.

³ Je li Ti milo da činiš silu, da odbacuješ delo ruku svojih i savet bezbožnički obasjavaš?

⁴ Jesu li u Tebe oči telesne? Vidiš li kao što vidi čovek?

⁵ Jesu li dani tvoji kao dani čovečiji, i godine tvoje kao vek ljudski,

⁶ Te istražuješ moje bezakonje i za greh moj razbiraš?

⁷ Ti znaš da nisam kriv, i nema nikoga ko bi izbavio iz Tvoje ruke.

⁸ Tvoje su me ruke stvorile i načinile, i Ti me odsvuda potireš.

⁹ Opomeni se da si me kao od kala načinio, i opet ćeš me u prah obratiti.

¹⁰ Nisi li me kao mleko slio i kao sir usirio me?

¹¹ Navukao si na me kožu i meso, i kostima i žilama spleo si me.

¹² Životom i milošću darivao si me; i staranje Tvoje čuvalo je duh moj.

¹³ I sakrio si to u srcu svom; ali znam da je u Tebe.

¹⁴ Ako sam zgrešio, opazio si me, i nisi me oprostio bezakonja mog.

¹⁵ Ako sam skrivio, teško meni! Ako li sam prav, ne mogu podignuti glave, pun sramote i videći muku svoju.

¹⁶ I ako se podigne, goniš me kao lav, i opet činiš čudesa na meni.

¹⁷ Ponavljaš svedočanstva svoja protiv mene, i umnožavaš gnev svoj na me; vojske jedne za drugom izlaze na me.

¹⁸ Zašto si me izvadio iz utrobe? O da umreh! Da me ni oko ne vide!

¹⁹ Bio bih kao da nikada nisam bio; iz utrobe u grob bio bih odnesen.

²⁰ Nije li malo dana mojih? Prestani dakle i okani me se da se malo oporavim,

²¹ Pre nego otidem odakle se neću vratiti, u zemlju tamnu i u sen smrtni,

²² U zemlju tamnu kao mrak i u sen smrtni, gde nema promene i gde je videlo kao tama.