¹ Tada odgovori Elifas Temanac i reče:

² Ako ti progovorimo, da ti neće biti dosadno? Ali ko bi se mogao uzdržati da ne govori?

³ Gle, učio si mnoge, i ruke iznemogle krepio si;

⁴ Reči su tvoje podizale onog koji padaše, i utvrđivao si kolena koja klecahu.

⁵ A sada kad dođe na tebe, klonuo si; kad se tebe dotače, smeo si se.

⁶ Nije li pobožnost tvoja bila uzdanje tvoje? I dobrota puteva tvojih nadanje tvoje?

⁷ Opomeni se, ko je prav poginuo, i gde su pravedni istrebljeni?

⁸ Kako sam ja video, koji oru muku i seju nevolju, to i žanju.

⁹ Od dihanja Božijeg ginu, i od daha nozdrva Njegovih nestaje ih.

¹⁰ Rika lavu, i glas ljutom lavu i zubi lavićima satiru se.

¹¹ Lav gine nemajući lova, i lavići rasipaju se.

¹² Još dođe tajno do mene reč, i uho moje doču je malo.

¹³ U mislima o noćnim utvarama, kad tvrd san pada na ljude,

¹⁴ Strah poduze me i drhat, od kog ustreptaše sve kosti moje,

¹⁵ I duh prođe ispred mene, i dlake na telu mom nakostrešiše se.

¹⁶ Stade, ali mu ne poznah lica; prilika beše pred očima mojim, i ćuteći čuh glas:

¹⁷ Eda li je čovek pravedniji od Boga? Eda li je čovek čistiji od Tvorca svog?

¹⁸ Gle, slugama svojim ne veruje, i u anđela svojih nalazi nedostataka;

¹⁹ A kamoli u onih koji stoje u kućama zemljanim, kojima je temelj na prahu i satiru se brže nego moljac.

²⁰ Od jutra do večera satru se, i nestane ih navek da niko i ne opazi.

²¹ Slava njihova ne prolazi li s njima? Umiru, ali ne u mudrosti.