¹ Potom otvori usta svoja Jov i stade kleti dan svoj.

² I progovorivši Jov reče:

³ Ne bilo dana u koji se rodih, i noći u kojoj rekoše: Rodi se detić!

⁴ Bio taj dan tama, ne gledao ga Bog ozgo, i ne osvetljavala ga svetlost!

⁵ Mrak ga zaprznio i sen smrtni, oblak ga obastirao, bio strašan kao najgori dani!

⁶ Noć onu osvojila tama, ne radovala se među danima godišnjim, ne brojala se u mesece!

⁷ Gle, noć ona bila pusta, pevanja ne bilo u njoj!

⁸ Kleli je koji kunu dane, koji su gotovi probuditi krokodila!

⁹ Potamnele zvezde u sumračje njeno, čekala videlo i ne dočekala ga, i ne videla zori trepavica;

¹⁰ Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih očiju.

¹¹ Zašto ne umreh u utrobi? Ne izdahnuh izlazeći iz utrobe?

¹² Zašto me prihvatiše koljena? Zašto sise, da sem?

¹³ Jer bih sada ležao i počivao; spavao bih, i bio bih miran,

¹⁴ S carevima i savetnicima zemaljskim, koji zidaše sebi pustoline,

¹⁵ Ili s knezovima, koji imaše zlata, i kuće svoje puniše srebra.

¹⁶ Ili zašto ne bih kao nedonošče sakriveno, kao dete koje ne ugleda videla?

¹⁷ Onde bezbožnici prestaju dosađivati, i onde počivaju iznemogli,

¹⁸ I sužnji se odmaraju i ne čuju glas nastojnikov.

¹⁹ Mali i veliki onde je, i rob slobodan od svog gospodara.

²⁰ Zašto se daje videlo nevoljniku i život onima koji su tužnog srca,

²¹ Koji čekaju smrt a nje nema, i traže je većma nego zakopano blago,

²² Koji igraju od radosti i vesele se kad nađu grob?

²³ Čoveku, kome je put sakriven i kog je Bog zatvorio odsvuda?

²⁴ Jer pre jela mog dolazi uzdah moj, i kao voda razliva se jauk moj.

²⁵ Jer čega se bojah dođe na mene, i čega se strašah zadesi me.

²⁶ Ne počivah niti imah mira niti se odmarah, i opet dođe strahota.