¹ A kad se to svrši, pristupiše k meni knezovi govoreći: Narod Izrailjev i sveštenici i Leviti nisu se odvojili od naroda zemaljskih radi gadova njihovih, od Hananeja, Heteja, Ferezeja, Jevuseja, Amonaca, Moavaca, Misiraca i Amoreja.

² Jer uzeše kćeri njihove sebi i sinovima svojim, te se pomeša sveto seme s narodima zemaljskim; i ruka sveštenička i glavarska beše prva u tom prestupu.

³ I kad čuh to, razdreh haljinu svoju i plašt svoj, i skuboh kosu s glave svoje i bradu svoju, i sedoh tužan.

⁴ I skupiše se k meni svi koji se bojahu reči Boga Izrailjevog za prestup onih koji dođoše iz ropstva, a ja seđah tužan do večernje žrtve.

⁵ A o večernjoj žrtvi ustah od jada svog u razdrtoj haljini i plaštu, klekavši na kolena svoja raširih ruke svoje ka Gospodu Bogu svom,

⁶ I rekoh: Bože moj! Stidim se i sramim se podignuti oči svoje k Tebi, Bože moj; jer bezakonja naša namnožiše se svrh glave i krivice naše narastoše do neba.

⁷ Od vremena otaca svojih do danas pod krivicom smo velikom, i za bezakonja svoja bismo predani mi i carevi naši i sveštenici naši u ruke carevima zemaljskim pod mač, u ropstvo, u grabež i u sramotu, kao što se vidi danas.

⁸ A sada začas dođe nam milost od Gospoda Boga našeg, te nam ostavi ostatak i dade nam klin u svetom mestu svom da bi prosvetlio oči naše Bog naš i dao nam da malo odahnemo u ropstvu svom.

⁹ Jer roblje smo, ali u ropstvu našem nije nas ostavio Bog naš, nego nam dade te nađosmo milost pred carevima persijskim davši nam da odahnemo da podignemo dom Boga svog i opravimo pustoline njegove, i davši nam ogradu u Judeji u Jerusalimu.

¹⁰ Sada dakle šta da kažemo, Bože naš, posle toga? Jer ostavismo zapovesti Tvoje,

¹¹ Koje si zapovedio preko sluga svojih proroka govoreći: Zemlja u koju idete da je nasledite zemlja je nečista od nečistote naroda zemaljskih, s gadova njihovih, kojima je napuniše od kraja do kraja u nečistoti svojoj.

¹² I zato kćeri svojih ne dajite za sinove njihove, i kćeri njihovih ne uzimajte za sinove svoje, i ne tražite mir njihov ni dobro njihovo do veka da biste se okrepili, jeli dobra one zemlje i ostavili je u nasledstvo sinovima svojim doveka.

¹³ I posle svega što dođe na nas za zla dela naša i za veliku krivicu našu, jer si nas, Bože naš, pokarao manje nego što gresi naši zaslužuju, i dao si nam ostatak ovakav,

¹⁴ Eda li ćemo opet prestupati zapovesti Tvoje i prijateljiti se s ovim gadnim narodima? Ne bi li se razgnevio na nas dokle nas ne bi potro da ni jedan ne ostane i ne izbavi se?

¹⁵ Gospode Bože Izrailjev! Ti si pravedan, jer ostasmo ostatak, kao što sa vidi danas. Evo mi smo pred Tobom s krivicom svojom, premda se ne može stajati pred Tobom za to.